Utakmica s Brazilom je iza nas i nikad se više ponovit neće, hvala Bogu. U četvrtfinalu imamo Poljake koji nam tradicionalno odgovaraju. Zašto? Jednostavno, igraju mekše i sporije, što nama odgovara.
Vidjelo se to i u osmini finala protiv Švedske. Puste igrača na sedam metara, a vide da Šveđani nemaju nekog visokog pucača jer im je ozlijeđeno pola vanjske linije, i onda ga tek tako puste da prođe ili da lopta dođe na pivota koji ostane sam kao u Sahari. I ta mekša obrana je naša šansa.
Nadam se samo da se neće dogodit zakon velikih brojeva, pa da nas oni u jednoj ludoj utakmici ne dobiju. Da ta 'jedna od sto' ne bude baš u srijedu.
Poljska nama više odgovara od Brazila. Oni jesu nominalno jači od Brazilaca, ali igraju rukomet na kakav smo mi navikli. Slikovito rečeno, razlika između poljskog i brazilskog rukometa je kao kad nekom karatašu ili boksaču dođe ulični fajter i proda mu foru s kakvom se nikad nije susreo. Tako smo mi od Brazila popili foru kakva se ne viđa često, kao što je ta duboka obrana, ali uspjeli smo se izvući. Uz dosta sreće.
Poljaci su, s druge strane, jaki, ali spori. Dakle, kad ti u današnjem rukometu napraviš drugi, treći korak, čekajući da ti se situacija posloži da budeš sto posto siguran u taj skok-šut, e pa onda si ti zakasnio i propustio si priliku. A to su Poljaci radili protiv osakaćenih Šveđana koji ovoga puta nisu briljirali. I to mi je bilo neshvatljivo, da ti poljski pucači koji su i snažni i precizni kalkuliraju hoće li, neće li, šutnut, pa rade taj drugi, treći korak i onda ih obrana stigne zatvorit. Znači, Poljaci igraju neki ziheraški rukomet, a čim počneš igrat neki ziheraški, sporiji si.
Hrvatska je, pak, bez obzira na našu lošu igru protiv Brazila, ispucala taj bonus nervoze, promašaja, svega lošeg što se moglo dogodit. Da, sve nam se poklopilo u jednoj utakmici, a pobijedili smo. A to je ne dobro, nego odlično!
Svi me pitaju za prognozu... Po meni: Katar će se borit za broncu, a Hrvatska za zlato! Nije to nekakvo čarobiranje. Katar nisu nekakvi mršavi Arapi, fantom liga svjetskog rukometa. Katarani su postali Marković, Šarić, Valero Rivera i da se oni priključe bilo kojoj reprezentaciji, ona bi bila kandidat za medalju. A pogotovo pred svojom publikom. Tu će veliku ulogu odigrat gledatelji, suci, pa da ne kažem možda i nešto više...
I ukoliko mi prođemo Poljsku i dobijemo priliku igrat protiv domaćina u polufinalu, ni nama neće bit ništa lakše nego drugima. Katarane nitko nije razvalio sedam, deset ili 14 razlike.
Oni su prije deset, petnaest godina bili trening-partner neke prosječne hrvatske prvoligaške ekipe. Kad bi dolazili u Europu, igrali su protiv nepoznatih niželigaša da bi mogli reći kako su nekog pobijedili. Danas je to sasvim druga pjesma. Oni su puno uložili u ovo Svjetsko prvenstvo i ništa ne prepuštaju slučaju. A to svima mora bit veliko upozorenje.
